12.05.2014.
Mladi lјudi ni ovde ni u Evropi trenutno ne mogu da izađu na tržište rada. Ja sam negde između – nisam evrofanatik, a delimično sam evroskeptik. Evropa ima smisla kao duhovni, politički i civilizacijski prostor, a očekivati od nje da nam reši ekonomsko pitanje je iluzija – to se uopšte neće desiti.
Mi ulazimo u ekonomsku integraciju koja objektivno ne daje šansu. Moramo da uđemo u EU iz političkih i kulturnih razloga jer očito sami ne možemo da napravimo državu. Strahovito smo mala zemlјa i nikako ne možemo sami, zabluda je da je nekadašnja Jugoslavija bila neki faktor – i tada smo bili premali. Sa slabom unutrašnjom tražnjom mi nemamo drugačiji izlaz. Kina to može jer je ona sistem za sebe. Jednom rečju, mi smo usred nove podele rada u kojoj ćemo imati fabrike nižih tačaka rentabilnosti: ne možemo više da pravimo svoje automobile, ali možemo da ih sklapamo za stranu firmu, dok bi možda u vezanoj industriji mogli da pravimo auspuhe... pa da tako guramo dok ne dobijemo drugi , pa treći deo, da bi uopšte stigli do nečeg što je malo rentabilnije. To se dešava i u Evropi: firme počnu s proizvodnjom upalјača, da bi dogurale do nečeg što je mnogo komplikovanije... Naš problem je bio do sada što mi i počnemo i završimo s upalјačem.
Ovim rečima je profesor ekonomije Miodrag Zec pokušao da razveje iluziju novosadskih maturanata u neobaveznom razgovoru s njima upriličenom uoči Dana Evrope, da ih negde tamo u inostranstvu čeka prava šansa za zaposlenje.
Teorijska fizika, matematika i elektrotehnika – taj profil interesuje one napolјu, ostali idu džabe tamo. Ako svaki dečak u Novom Sadu misli da može pobeći napolјe i da ga tamo čeka karijera, tvrdim da 99% njih ne može. A svako će naći svoje mesto i ovde ako je najbolјi student elektrotehnike ili informatike i neće čekati na posao. Svako znanje je prvoklasna roba, dodaje naš sagovornik, a roba ima svojstva da je retka i korisna. Znanje čovek na ovaj ili onaj način može prodati i ostvariti prihod. Ali, naše revolucije završe uvek tako da ne bude ispita ni mature. Međutim, sada više nema šta da se preraspodeli, nego treba početi od toga da se proizvede novo znanje. Ali ne bilo kakvo, nego organizovano „od nule“.
A to, pak, nije radno vreme dva sata ranije, jer šta ako mejl iz Evrope stigne u pet popodne? Tek sutra se otvori. A ti odeš kući da jedeš supu. Ranije radno vreme je bilo u redu kada su lјudi bili na selu, da mogu kad se vrate s posla da idu da oru njive... Duže radno vreme je smišlјeno zarad noćnog života, da bi radili restorani i da lјudi ne bi mogli da rade dva posla – tako je napravlјen sistem da moraš biti posvećen onom što radiš. Ne možeš pre podne biti doktor a u dva sata da ideš oreš. Evropa to ne da. Mladi lјudi misle da će se u ovom zverinjaku snaći i usvojili su te vrednosti, ali u zverinjaku samo jedan uhvati pile a ostali yabe trče, navodi profesor Zec.
U jednoj državi ukupan fond rada, energije, znanja mora biti dobro iskorišćen – kada se kaže da Holandija ima od izvoza cveća 5 milijardi evra treba razumeti da je najveći deo tamo bruto društvenog proizvoda industrija, nastavlјa naš sagovornik. Dva klјučna proizvoda Sjedinjenih Država danas su F-16 i dolar, a proizvodi drugog reda su strateška pšenica, GMO i informacione tehnologije. Ostalo su u međuvremenu napustili: nekada su proizvodili najbolјe automobile, ali su im sada lošiji u odnosu na japanske, korejske... Tako rade jer donedavni rastući prinosi neke industrije dođu do tačke kada se iscrpi tehnologija i kriva više ne ide nagore. Onda se napušta taj i prelazi na neki novi proizvod, gde ima novih rastućih prinosa. Oko 1900. godine najbolјi svetski štof je pravlјen u Mančesteru, a sada tamo nema ni jedne fabrike štofa, jer je prinos od toga tamo 2% a ne više 200% - kako je sada u Vijetnamu, Kini... Britancima su drugi proizvodi zamenili tekstil. E, to se zove industrijska politika koje kod nas nema.
Izvor: Dnevnik
