22.08.2016.
Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović kaže da mu je plata 109.000 dinara, i da svi članovi Socio-ekonomskog saveta primaju još 33.000 hiljada dinara, ali da razume u kakvom položaju žive radnici.
"Živim sa njima u okruženju i ja sam bio u tom okruženju", rekao je Orbović.
Dodaje da "on nije sindikat", sindikat je organizacija.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić u ekspozeu najavio da je će Vlada Srbije biti spremna da podrži povećanje minimalca, ali se još uvek ne zna koliko bi to povećanje moglo da bude. Spekuliše se da bi dogovor između Vlade, sindikata i poslodavaca mogao da bude postignut na sredini onoga što traže sindikati i sadašnje minimalne cene sata rada. To bi moglo da bude povećanje na 130 dinara za sat rada.
Minimalna cena sata rada u Srbiji iznosi 121 dinar. Dok Unija poslodavaca Srbije smatra da nema prostora za povećanje na 143 dinara, iz Saveza samostalnih sindikata poručuju da sadašnja minimalna zarada ne pokriva ni potrošačku korpu i da poslodavci nekad uplaćuju minimalac da bi izbegli doprinose i tako "uzimaju novac od zaposlenih i od države".
Minimalnu cenu sata rada u Srbiji propisuje Socijalno-ekonomski savet koji čine predstavnici Vlade Srbije i reprezentativni predstavnici sindikata i poslovadaca. Ukoliko nema saglasnosti, cenu rada određuje Vlada Srbije.
"Mi smo u martu poslali dopis i tražili smo da dođe do promene cene rada. Ta naša procena, odnosno računica, je govorila da treba da bude 143 dinara. Ništa se nije promenilo da bi se ta cena smanjila. To je naš zahtev za 2017. godinu", kaže Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Sa druge strane, Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, kaže da taj predlog nije prihvatljiv.
"Smatramo da nema uslova da bi se u toj meri povećala minimalna zarada. Ta zarada treba da bude neka vrsta socijalnog odnosa. Kada se poveća minimalna zarada povećavaju se i ostale zarade. Ne kažemo da ne treba povećati minimalnu zaradu, ali treba povećati za onoliko koliko je izgubila na inflaciji. To je manje od pet posto", kaže Atanacković.
Orbović dodaje da ta rasprava oko minimalne cene rada podseća na "cenkanje na pijaci".
"Mi se cenjkamo sad kao na pijaci. U pitanju je zakon o radu koji je regulisao koliko treba da bude cena rada. I kada se koriste statistički podaci, onda je to cena koju smo predložili. Očekujemo vlada ili Unija poslodavaca, ako imaju drugi argument, da se ukrste novi podaci i dođemo do druge cene rada. Nije tačno da se automatski povećavaju i ostale plate. Ona nije cena rada, i ne može da bude u ovom momentu. Minimalna zarada se odnosi samo u onim firmama gde ima problema u poslovanju. Normalno da onaj koji radi za puno radno vreme treba da prima više", kaže Orbović.
Atanacković dodaje da je počelo tumačenje "statisktičkih podataka", a da je Ministarstvo finansija izašlo sa statistikom koja je dovela do predloga od povećanja za 5,3 procenata.
Ako bi cena rada bila povećana sa 121 dinara na 130 kao što se spekuliše, to znači da bi minimalna plata za oko 300.000 zaposlenih, sa 21,050 porasla na oko 22,600 – odnosno za 1,500 dinara. Branislav Čanak iz UGS „Nezavisnost“ je rekao da bi to bio samo šamar u lice, u smislu "znamo da ste bednici, pa evo da se bar za neki promil ne osećate tolikim bednicima".
Ne možete da budete posvećeni poslu ako razmišljate da li je vaše dete kupilo užinu i knjige. To je ozbiljan problem, kaže Orbović.
"Ima istine što je Čanak rekao. Ta minimalna zarada je toliko niska da ne može neko da obezbedi ni minimalnu potrošački korpu. Mi živimo u zemlji gde ima dosta problema, pomak bi morao da se napravi. Bitno je da dođe do nekog pomaka. Već godinama nismo uspeli da se dogovorimo, svako ostaje na svojoj strani, onda vlada u zadnjem momentu donese odluku", kaže Orbović.
On dodaje da postoji socijalni dijalog, ali daje pitanje njegovog kvaliteta.
"Imamo mi i sastanke i dogovore sa premijerom i ministrima. Ali pitanje koje bolno je pitanje donošenje zakona. Oni ne dolaze na Socio-ekomoski savet", kaže Orbović.
Dodaje da kada se kaže da je minimalna zarada visoka, to govori u kom odnosu su zaposleni u Srbiji.
"Teškom, ne može da se preživi. Interesantno je to da 300.000 ljudi koji primaju minimamalnu zaradu, nije posledica njihovih primanja. Poslodavci ovde uzimaju novac od zaposlenog i države. Isplaćuju minimalnu zaradu da ne bi plaćali doprinose. Imamo problem sa PIO, Zdravstvenim fondom, manje sredstava u budžetu. Dolazi do tako velikog broja minimalnih zarada, i zato je bitno to pitanje", kaže Orbović.
Sa druge strane Atanacković smatra da je naša privreda je na takvom nivou da je dalje ne bi smeli opterećivati.
"Pre smo imali običaj da sve što se stvori, i pozajmi, ide u potrošnju. Moramo da razmišljamo o potrebama za investiciju. To je nemoguće ako bi ono što smo stvorili dali u potrošnju. Moramo drugačije da razmišljamo, o našoj budućnosti. Nje nema ako ćemo potrošiti ono što smo zaradili, ili što smo se zadužili", kaže Atanacković.
Atanacković dodaje da su velika opterećenja na plate zaposlenih za poslodavca.
"Pojedini poslodavci prijavljuju minimalne zarade kada to i nije neophodno što ukazuje da su kod nas velika opterećenja na plate zaposlenih. Između 63 i 67 posto. Treba ukazati kako olakšati situaciju poslodavcima. Da pokušamo da država poveća neoporezovani deo kako bi se olakšalo poslodavcima", kaže Atanacković.
Atanacković kaže da država može da naplati ono "što ne bi trebalo".
"Mi od države strahujemo jer je ona nekada u situaciji da naplati ono što ne bi trebalo. Jedne godine dođeno na nivo profitabilnosti pa se seti lokalna samouprava da počne korišćenje naplaćivanje vazduha, vode. I ako je realno da minimalna zarada sledi inflaciju, imamo otpor zašto se išta menja", kaže Atanacković.
Orbović kaže da što se tiče Jure, pokušali su da reguju ali nisu mogli da deluju pošto "sindikati deluju u firmi", a oni nisu mogli da uđu u firmu.
"Imali smo reakcije inspekcije rada, ali efekti su bili nula", kaže Orbović
"Pokušavali smo, prijavljivali inspekciji rada. Nažalost zaposleni u tim firmama, to su mala mesta, nemaju alternativu i ćute. Sve primedbe koje su se iskazivali ljudi su skupili hrabrost tek kada su iz tih firmi izbačeni", kaže Orbović i dodaje da za to posoji pravna država koja treba da zaštiti svoje građane.
Atanacković kaže da često se ne zna šta se dešava u firmi dok neko ne dobije otkaz.
"Pojedini investitori dolaze iz drugačijih kulturoloških sredina pa su ti odnosi ne spadaju u evropske norme. Oni na takav način se ponašaju, ne može se reći da država ne čini ništa i da je dozvolila to svojim ugovorima tako nešto", kaže Atanacković.
Izvor: N1
