31.08.2015.
Zaposleni u buticima, pekarama, kafićima,trgovinama, rade ceo mesec za svega 15.000 dinara. Mnogi rade i na crno, a inspekcije ne reaguju.
Teško je sastaviti kraj sa krajem kada na račun mesečno “legne” 20.328 dinara, koliko bi najmanje trebalo da primi svaki zaposleni građanin Srbije, pišu Večernje novosti.
Istina je, međutim, da mnogi sanjaju da prebace čak i ovu minimalnu sumu, jer se u njihovim novčanicima mesečno ne složi više od 15 “crvenih”. Za toliko rade prodavci u buticima, radnice u pekarama, kafićima, u mnogim trgovinama, šnajderke...
Iako je Vlada Srbije propisala da poslodavci moraju da plaćaju radni sat minimalno 121 dinar, mnoge gazde to ne poštuju, pa umesto zagarantovanog iznosa isplaćuju znatno manje. Odluku države ne poštuju striktno ni firme koje su pod njenom “kapom”, a stručnjaci i sindikalci smatraju da je zbog toga i postojanje minimalne cene rada potpuno obesmišljeno.
“Nije retka pojava u Srbiji da poslodavci isplaćuju zarade manje od minimalne i na to već dugo upozoravamo. Neshvatljivo je nereagovanje nadležnih državnih organa, pre svega, inspekcije rada”, smatra Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
“I onda kada se po prijavi sindikata izvrši inspekcijski nadzor - konstatuje se da je preduzeće u finansijskim problemima i da će kada budu bolja vremena problem biti rešen”, kaže ona.
Od rešenja uglavnom ne bude nikada ništa. Najveći problem je u tekstilnoj industriji, trgovini, uslugama, građevini. Radnici “Jumka” iz Vranja dugi niz godina primaju između 15.000 i 18.000 dinara. Obrazloženje je da više nije moguće. Što nije po zakonu, nikome ništa. Zaposleni imaju mogućnost tužbe, ali joj retko pribegavaju, bojeći se otkaza, a sve pod parolom daj šta daš.
Osim onih koji angažuju radnike na crno, ima i poslodavaca koji radnicima regularno uplaćuju minimalac, ali onda od njih traže da im vrate 6.000 dinara. Postoji deo zaposlenih koje gazde obmanjuju pričom da im zapravo daju minimalac od oko 20.000 dinara, ali kada od njega odbiju poreze i doprinose, za isplatu ostaje oko 13.000 ili nešto više neto plate.
“Znam da to nije tačno, jer da me je šef prijavio, morao bi na minimalnu zaradu od 20.000 dinara neto da plati još oko 7.000 dinara za poreze i doprinose, pa bi mi bruto plata bila oko 28.000 dinara mesečno”, priča A. Veljković, iz Novog Sada.
“Sve to znam, ali nemam drugi izbor nego da radim pod tim uslovima. Bolje sam prošla od kolegince koja živi u selu i mesečna karta za prevoz je košta oko 6.000 dinara. Njoj ne ostane ni 10.000, ali nema bolji posao, pa trpi i muči se”, dodaje ona.
Dr Nada Novaković, naučni saradnik Instituta društvenih nauka, napominje da se to dešava jer poslodavac ima sva prava da pitanje plaćanja prevoza sam reši i organizuje. Radniku ostaje da se nada da neće ići peške do posla ili da pristane to sam da plaća.
“U manjim sredinama, gde je prevoz skuplji, zaposleni na markicu potroši i do trećine minimalca. Ako ne pristane na to, stiže pretnja da će ga zameniti za drugog koji jedva čeka kakav-takav posao”, napominje Novakovićeva.
“U suštini, postojeći “minimalac” je ekonomski i socijalno besmislena kategorija. On svakako nije minimalna najamnina, koja bi bila dovoljna za preživljavanje i biološki opstanak radnika. Njena visina zavisi, pored ostalog, i od stanja na lokalnom tržištu rada”, ističe ona.
Stoga je eksploatacija radnika još veća tamo gde je privreda u većoj meri uništena, a stopa nezaposlenosti viša. Tamo nema velikog pogađanja oko visine zarade, uslova rada i radnog vremena. Važno je doći do bilo kakvog posla, pa se pristaje i na blanko otkaze, radno vreme koje traje i po 12 sati, rad u smenama, noću, praznicima, koji je uz to i neplaćen.
Novakovićeva ističe da sve to može samo u Srbiji, jer se u razvijenoj Evropi poštuje i osmočasovno radno vreme, plaća prekovremeni, smenski i rad državnim praznicima, postoje velike kazne za povrede na radu, a najamnina i sve druge obaveze prema radniku i državi moraju da se isplate.
Izvor: Novosti, B92
